ИВАН ГЕРГИНОВ, ПОМОЋНИК КОМЕСАРА ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И МИГРАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – „ЦЕНТРА ЗА МИГРАНТЕ У АЛЕКСИНЦУ НЕЋЕ БИТИ“
Прича о могућем доласку миграната у Алексинац коначно добија свој епилог. Након званичне потврде министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александра Вулина и председника општине Ненада Станковића, информацију да прихватни центар неће бити отворен у овдашњој касарни потврдио је у ексклузивном интервјуу за Радио Алексинац и Иван Гергинов, помоћник комесара за избеглице и миграције Републике Србије. Поред ове теме, са Гергиновим смо разговарали и о актуелној мигрантској кризи у нашој земљи, као и о могућем сценарију и стратегији Србије у случају да Турска отвори границе за мигранте.
Каква је тренутно ситуација када је реч о могућности за отварање прихватног центра за азиланте у објектима касарне у Алексинцу?
Постојала је прича на ту тему. Алексинац је био предмет те приче због касарне која је прилично велика и због близине аутопута. Од те идеје се званично одустало и центра за мигранте у Алексинцу неће бити. То може да иде на руку неким људима који то нису желели, али дозволите ми да изнесем своје мишљење, то значи и да Алексинац неће имати још једно сто запослених, да се ту неће трошити велики новац и уверен сам да су због овакве одлуке веће штете него користи, али одлука је дефинитивна и центра за мигранте у Алексинцу неће бити. Опредељење тих људи није останак у Републици Србији. Дакле, то ће бити некакав транзит. Сада је ситуација нешто мирнија него у току прошле и претпрошле године, али ми морамо бити спремни с обзиром на ова догађања и понашање турских власти у односу на европске државе, па самим тим правимо стратетгију шта ће се десити уколико се прилив миграната буде појачао.
Помоћник комесара за избеглице Иван Гергинов потврдио је за Радио Алексинац да прихватни центар за мигранте у нашем граду неће бити отворен
Ако се деси да Турци у једном тренутку пусте милион избеглица, да ли постоји могућност да у некој широј стратегији и објекти у Алексинцу буду искоришћени?
Имамо одлуку врха Владе која је одредила нама који се овим послом бавимо да обезбедимо шест до шест и по хиљада места. То је, дакле, политичка одлука и ми ту одлуку не смемо да преиспитујемо и мењамо. Врх власти није рекао да се тај број повећа, ми га из тог разлога нећемо ни повећавати. Активно радимо на винтеризацији шатора, рапхолова, грађевинских објеката, које смо у први мах планирали за краткотрајно задржавање какво је било 2015. године, када је период задржавања био 24 сата. Сада, када због две капије на мађарској граници излаз буде девет људи дневно, а мисија из Мађарске буде и 50, то значи да људи у центрима могу слободно да чекају једно шест до десет година. Таква ситуација је апсолутно неодржива. У њиховим главама роји се једна идеја тако да покушавају својим недостојанственим боравком у београдским парковима да изазову сажаљење власти Мађарске или Хрватске у чему, дубоко сам уверен, неће успети. Друга опција је да се полако враћају кроз Македонију и да иду на Албанију или Грчку, па да траже другу руту, а трећа опција је, уколико се деси ово са Ердоганом, да то буде велики прилив. Тада не треба градити капацитете. У том случају се понашамо као Макдеонци, склонимо се и они пролазе. Дакле, то су та нека три сценарија. Касарне више нису у плану, а обреновачка је, по мом дубоком уверењу, последња касарна која ће се прилагодити за те сврхе. Влада Републике Србије мора да донесе закључак по којем корисник те касарне у Алексинцу, или било које друге, више није Министарство одбране него је то Комесаријат за избеглице. Такав закључак није ни у процедури. Ради се о дуготрајном процесу, тако да апсолутно не постоји варијанта да се то деси у Алексинцу.
Да случајно део грађана није изразио незадовољство, да ли би 15. априла био отворен центар, да ли би та процедура била испоштована?
Не знам одакле Вама информација да је то 15. април. То је апсолутно немогуће. Вероватно је то из обавештења УНХЦР-а, који не знам ни како, ни зашто то ради, то би требало њих да питате. Дакле, апсолутно је немогуће да то буде 15. априла.
Србија је земља која је примила много избеглих и расељених лица, а тренутно се ствара клима да мигранти који сада пролазе имају зле намере, лоше понашање… На основу чега се ствара такво јавно мњење код одређене популације?
Уверен сам да су то аутоголови. Постоје људи који из само себи знаних разлога имају нешто против тога, али ако се вратимо мало уназад сетићемо се да је тај српски народ много пута у историји био у прилици да мигрира. Најсвежија наша искуства, па и овде у Алексинцу, су да смо од 1992. до 1999. године примили близу милион избеглица, који су исто тако бежали од рата, који су исте или сличне вере, говорили су истим језиком и желели су да остану ту, ови сада нису наше вере, не говоре истим језиком и не желе да ту остану. Подсетићу Вас да је Република Србија 1996. године у организацији Комесаријата за избеглице на попису имала 700 колективних центара и у њима је живело 67.000 људи. Нажалост, неки од тих центара још нису затворени. У тим центрима су се родила деца, постала пунолетна, удала се. Та избегличка криза у Републици Србији предуго траје, то је најтежа избегличка криза у Европи, а четврта по својој дужини на свету. Све су то чињенице које говоре у прилог тези да у Србији нико не мисли ксенофобичном памећу и да су то испади појединаца, који нису добро обавештени. Имали смо ситуације да из неких средина излазимо и затврамо центре и тек смо онда имали праве побуне. Зато што свака породица добија десет хиљада динара месечно од невладиног сектора, од међународних пара, које може да троши на храну и хигијену. Ти људи имају и свој новац, који овде троше. Такође, по стандарду, на педесет смештених лица иде десет запослених и не верујем да би Алексинцу било вишка да се запосли осамдесет, деведесет људи за добре плате и да се у продавницама у Алексинцу те паре троше. Али то се неће десити само зато што је неко некоме рекао да ће ти људи који нису православне вере силовати наше жене и украсти наш кромпир. Ради се о необавештености, али у овом конкретном случају је овако одлучено и то ће проћи мимо Алексинца.
Ви комуницирате са тим људима, какав сте утисак стекли, како бисте их описали? Кажете да су то углавном породични људи и да не представљају потенцијалну опасност.
Има породица, али има пуно и самаца и, знате како, долазе из неуралгичних региона где су доживели свашта, као што се свашта у рату може и догодити, али генерално гледано, то су све људи који, ако имају 23 године, имају завршен факултет. Врло ретко се појави неко ко не говори бар два језика, јер су углавном из колонијалних земаља, па су им системи такви. То су људи који не желе никакве инциденте и ми у Републици Србији од 2008. године са протоком толиког броја људи нисмо имали ниједан случај у коме је мигрант кривично одговоран. Било је покушаја инсинуација у Бањи Ковиљачи са оним чувеним силовањем за које се доказало да се није десило и било је нешто у Обреновцу што је у самом старту неодрживо. Дакле, то су људи који због своје позиције не желе инцидент, посебно не са униформисаним лицима, они само једноставно желе да прођу. Наша позиција у свему томе је да се замислимо, па је л’ смо ми толико лоши да чак ни они неће код нас да остану, а неће. Неће зато што је наша мера социјалне заштите 6.000 по породици, зато што је наша просечна плата мала и није као, рецимо, у Лихтенштајну где је 2.000 евра минимална плата. Волео бих да сви они хоће да остану овде пошто имамо пуно празних села и аграрна смо земља, међутим то се скоро неће десити, тако да апсолутно не постоји бојазан да у скорије време ти људи пожеле да остану овде па да нам буду конкуренција за радна места или нешто слично.