КЛИМА

Заступљена је умерено топли климат са израженим степеном континенталности. Због великог пространства области и различитих висинских односа, може се јасно уочити да Алексиначки крај има снижен ток екстремних температура у односу на температуре уског  јужног  Поморавља (јануарска -0,5 ^оС, јулска 22,6^оС)

У Алексиначком крају, јесен је топлија од пролећа, а то је веома повољно за сазревање касних усева. Битно је да напоменемо да је честа појава слане која се јавља чак и у априлу. Појава слане у Алексиначком крају је много чешћа у односу на појаву слане у осталом јужном Поморављу.

Важно је и споменути да су у Алексиначком крају тмурни дани чешћи у односу на годишњи просек због учесталости ветрова.

Кишни дани су чешћи у свим пролећним месецима.  Највећи број кишних дана је у мају, чак 12, а најмањи у септембру, само 6 дана.

ХИДРОЛОГИЈА

Кроз Алексиначки крај протичу две реке, Јужна Морава и Моравица.  Целокупан крај је богат воденим токовима који представљају део слива Јужне Мораве.

Јужна Морава је у Алексиначком крају равничарска река. Због велике акумулације наносног материјала она помера ток. Јужна Морава често плави алувијалну раван пролећним поплавама. Висок водостај је у марту и априлу.

Укупна количина воде на подручју Алексиначког краја повећана је изградњом вештачке акумулације Бованског језера површине 110 хектара и запремине 59.000.000 кубних метара воде.

Вода се прерађује у фабрици воде "Бресје" у Суботинцу и дистрибуира се корисницима са капацитетом од око 60 литара у секунди.

БИЉНИ ПОКРИВАЧ

Алексиначки крај располаже са 70.660 хектара земљишне површине. Од тог земљишта 20.150 хектара је покривено шумом, што је 28,5% укупне територије. Ове шуме заузимају 1,2% укупног шумског фонда Србије.

У селима у долини Мораве шуме заузимају мале површине, до 10 хектара, и оне су претежно од врбе, тополе, јасена, липе...

У селима која су ближа планинском ободу шуме су нешто веће и обично се налазе око изворишта река, и то најчешће храст са цером, а на кречњаку око Липовца и Црне Баре црни граб на висини од 250м до 600м.

Шума је у великим комплексима остала само на Малом и Великом Јастребцу, Буковику и Облој Глави и то углавном букова, мањим делом храстова шума.

Остали део Алексиначког краја је под културама. Најранија и најраспрострањенија култура је жито. Поред жита, јавља се и индустријска култура – дуван, затим се гаји лоза, повртарске културе и у мањој мери воћњаци. Од повртарских култура највише се гаји паприка, а нешто мање кромпир.

ПОЉОПРИВРЕДА

Пољопривредно земљиште заузима чак 64% територије, што је укупно 45.253 хектара. Пољопривредне равничарски део лежи у долини Јужне Мораве и Моравице.

Данас, у целокупном Алексиначком крају, од укупног броја домаћинстава које износи 18242, око 60%, тачније 12250 домаћинстава се бави пољопривредном производњом. Са тим процентом Алексиначки крај се убраја у изразито развијен пољопривредни крај.

Повртарство је веома развијено. Ово подручје је веома развијено по гајењу паприка, парадајза, купуса, кромпира, шаргарепе, црног и белог лука.

Поред виноградарства, овај крај је познат и по производњи воћа. Заступљене су јагоде, купине, шљиве, малине, вишње...

ИНДУСТРИЈА

Индустријска производња се у Алексиначком крају развила од 19. века, када су изграђени парни млин, две циглане, Апелова пивара (која је 1884. пресељена у Ниш), рудник угља (који је због несреће 1989. затворен). Иако је имао услова, Алексинац се никада није развио у значајан индустријски центар Србије. Период одличног развитка индустрије у Алексиначком крају био је шездесетих година прошлог века. Данас, међутим, највећи број наведених индустријских предузећа због дубоке финансијске кризе је затворен.  Нека предузећа су приватизована, а нека чекају на реконструкцију. Индустија је сконцентрисана у Алексинцу и на Алексиначком Руднику.

ОБРАЗОВАЊЕ

 Данас Алексиначки крај има девет основних школа са истуреним одељењима у околним селима, три средње и једну високу школу струковних студија за образовање васпитача као и два истурена одељења високообразовних установа: Факултета за образовање дипломираних правника и дипломираних економиста за руководеће кадрове из Новог Сада и Високе машинске школе струковних студија из Трстеника.

Од средњих школа постоје Алексиначка гимназија (основана 1865. године када је у Србији постојало свега четири гимназије), Електротехничка школа „Прота Стева Димитријевић“ и Пољопривредна школа „Шуматовац“.

Детаљније податке можете пронаћи на нашем ПОРТАЛУ ШКОЛА.

КУЛТУРА

Центар за културу и уметност делује као самостална радна организација у области културе с посебном одговорношћу.

Ова установа покрива највећи део културних потреба житељима општине Алексинац, с уверењем да култура има ограомну моћ да утиче на животе и да диктира вредности, намећући нове стандарде. Са својим партнерима апсолутни је заступник свих културних догађаја општине Алексинац.

Центар за културу и уметност је дом свих врста уметности и свих културних дешавања на територији општине. У јединственом комплексу  вишенаменских простора делују сви они који су заинтересовани за стваралачку продукцију  наше општине и  културу уопште. У Дому културе налази се Велика сала с вишенаменском сценом и салом сачињеном од партера и балкона. Укупно је 460 места за седење. Простор за играње на бини (без просцења) је 9,10x8,40 и има 20 цугова од којих су 2 расветна. У оквиру сале налазе се проекционе кабине, кабине за вођење светла и тона. У саставном делу је и гардероба.  Две галерије су распоређене на улазу с леве и десне стране Велике сале. У згради се налазе просторије градског позоришта „Театар 91“ и Књижевног клуба „Велимир Рајић“. У саставу зграде, мада физички и адмистративно одвојена налази се и Градска библиотека „Вук Караџић“.

Библиотека „Вук Караџић“ изграђена је 1866. године. Годишње у библиотеку се упише 2500 читалаца, а библиотека поседује око 90000 књига и има три истурена одељења – Алексиначки Рудник, Житковац и Тешицу.

Културним значајем истиче се и Завичајни музеј изграђен почетком 19. века у старовлашком стилу са веома богатом збирком експоната. 

ВЕРСКИ ОБЈЕКТИ

На територији општине Алексинац налазе се два манастира: Свети Стеван у Липовцу (изграђен 1399. године) и Свети Нестор у Витковцу. У самом Алексинцу налазе се две цркве: црква Светог Николе (подигнута 1837. године, обновљена 1992. године) и црква Светог Архангела Гаврила (сазидана 1931. године). Осим ових, веома је значајна и црква Свете Тројице, подигнута на месту погивије грофа Рајевског, који је послужио као инспирација Толстоју за стварање романа „Ана Карењина“.

ОСТАЛО

 Кроз централни део општине, изграђен је магистрални гасовод, па је у току гасификација града Алексинца, привредних објеката и установа, са могућношћу гасификације појединих насеља.

У прошлости, за развој  Алексиначког краја је било од великог значаја о што је кроз њега пролазио Цариградски друм, од ког се одвајао друм за Сокобању и Књажевац. Цариградским друмом се преносила роба из Турске у Средњу Европу, па је због тога Кнез Милош темељно оправио овај друм.

Данас, сам град Алексинац спада у ред градских центара са веома добро развијеном функцијском структуром, смештен у средишту комуникацијских праваца који су од изузетног међународног значаја, спајају Европу са Азијом. Удаљеност Алексинца од Београда износи 207км, Ниша 30км, Софије 180км, Скопља 230км и Приштине 155км. Подручје целог Алексиначког краја је испреплетено мрежом саобраћајница од којих је најбитнији аутопут Ниш-Београд.

Мрежа локалних путева износи 165,1км и састоји се од 25 локалних путева.

Алексиначки крај поседује и двоколосечну железничку пругу од 30км, реконструисану 1990.године. Железнички саобраћај је веома развијен на овом подручју.

Територија општине Алексинац простире се у југоисточном делу Републике Србије између 43^о27' и 43о44' северне географске ширине и 21^о29' и 21^о56' источне географске дужине. Захвата површину од 707 км2 на којој живи 51863 становника или 73,36 становника на км².

Припада једној од највећих општина по броју насељених места, чак 72 (једно градско и 71 сеоско насеље).

Територија општине захвата 64% пољопривредног земљишта и 36%  брдско планинског земљишта.

Пољопривредно равничарски део лежи у долини реке Јужне Мораве и у доњем току реке Моравице, која град Алексинац пресеца на два дела, у такозваној Алексиначкој котлини, коју оивичавају масиви Озренских планина са североистока и масиви Малог и Великог Јастрепца са Југозапада.

Највиши врх је на Озрену – Лесковик 1174 метара, док се сам град Алексинац налази на око 200 метара надморске висине. Насеље са највећом надморском висином у општини је на 750 метара а са најмањом на 163 метра.

У равничарском делу преовладавају алувијални наноси и гајњача док у брдско - планинском делу преовладава смоница.

Број становника на територији општине Алексинац од  1948. до 2011. године

Према попису из 2011. године у Алексиначком крају живи 51863 становника што указује да је број становника у константном опадању. На самњење броја становника велики утицај има лоша економска ситуација, опадање стандарда, као и немири који су задесили нашу државу.

У Алексиначком крају највише живе Срби, чак 91,71%. Друга по бројности је Ромска етничка заједница која представља 3,73% популације. Присутне су и остале етничке заједнице: Македонци, Црногорци, Хрвати, Словенци, Бугари, Албанци, Украјинци, Немци, Руси, Русини, Бошњаци, Горанци, Власи, Мађари...

У градској средини живи 17978 становника, а у сеоској 33885. Мушког становништва је 25679, а женског 26184. Што се тиче старосне структуре Алексиначког краја, можемо рећи да просечна старост износи 43,9 година, 42,8 код мушкараца и 45,1 код жена. Густина насељености је 73,36 становника по км² .

У 2012. години рођено је 442, а умрло 817 лица, што указује на негативну стопу природног прираштаја. Овако нагло смањење броја рођених доводи до смањења склапања бракова који у 2012. години износи 212.

Приметном паду броја становника је битно допринела миграција становништва из Алексинца у друге градове ради школовања и посла. Годишње, у просеку се креће 450-600 становника или око 1% укупног становништва.

Алексинац лежи у истоименој котлини, која се пружа од Мезграјске пречаге до Сталаћке клисуре, на саставу река Моравице и Јужне Мораве. Сам град заузима простор на обе стране реке Моравице, с тим што се већи део насеља налази на њеној десној страни.

Насеља у његовој околини расута су по пространој котлини и на њеном ободу, као и на огранцима оближњих планина: Озрена, Буковика и Јастрепца.

Територија општине Алексинац била је насељена још у праисторијско доба, на шта указује број локалитета са налазима из тог периода. На тлу данашње општине Алексинац откривена су насеља култура из средњег (око 4800-4400 година пре н.е), млађег (око 4400-3800 година пре н.е) и финалног неолита (око 3.800-3.200 година пре н.е). Само мањи број налазишта је откопаван и проучаван.

Ова територија била је добро насељена у античком периоду, нарочито лева страна Јужне Мораве. Преко територије са десне стране Јужне Мораве пролазио је римски војни пут (Via militaris).

Територија општине Алексинац такође је добро насељена и за време Византије, у периоду пре доласка Словена. Са доласком Словена, територију данашње општине Алексинац насељавају Срби. На географским картама из прве половине XII века налази се варош Миларека (римско утврђење кастела Millareca, обновљено за време византијског цара Јустинијана I, у периоду од 530-552.године), која је лежала у близини данашњег Алексинца.

Најстарије податке о садашњим српским насељима на данашњој територији општине Алексинац имамо са краја XIV века и то: о Глоговици, Љубешу, Бовну и Липовцу.

Почев од XVI века имамо податке о Алексинцу и већини садашњих насеља на територији општине Алексинац. Најстарији подаци налазе се у дефтеру за Крушевачки санџак, број 55 писаном 1516. године. Из њега закључујемо да су скоро сва садашња насеља на тој територији, као и сам Алексинац средњевековног порекла.

Преко ове територије одржаване су од најстаријих времена сувоземне везе између Европе и Азије. Преко ње су се кретале и велике војске у освајачким и одбрамбеним походима, јер су ту пролазили војни друмови, познати под општим именом Цариградски друм.

За настанак Алексинца као насеља од значаја је сама конфигурација земљишта. Алексинац се као насеље најпре формирао у подножју брда Градиште (228м), у јужној половини данашњег села Вакуп, која и данас носи назив Варош, па се одатле преселио на данашњу локацију. Јужно од Вакупачког градишта почиње ерозивно проширење Моравице са широко отвореним челом према равном Поморављу. Источну границу проширења чини кристаласта маса Рујевице (352м), а западну терцијерна коса Логоришта (275м). Ово проширење, величине око 1,65 км² представља онај топографски простор у којем се је Алексинац у току свог историјског развоја до данас изградио.

Алексинац се од средњевековног села током своје бурне историје развио у привредни, административни, судски, културни, просветни и здравствени центар своје околине. На његов развој у првом реду утицале су саобраћајне везе. У XVI веку нашао се на новом турком Цариградском друму и постао важна станица за преножишта путника, што је условило да у њему почетком XVII века, Турци подигну тврђаву чија посада је имала задатак да штити путнике на друму од хајдука.

Поред саобраћајних веза, развој Алексинца одредили су и привредни услови. Његовој околини било је потребно место за размену добара, локално средиште. Такав развој доживљава од почетка XVII века.

Велики значај околина Алексинца имала је у српско-турским ратовима 1804-1813. и  1876-1878. године. Наиме, 1804. године избио је Први српски устанак. Алексинац, који је у то време припадао Лесковачком пашалуку, први додир са устанком имао је 1805. године, када је кроз њега прошла војска нишког мухафиза Хафиз-паше. Славни дани у овом устанку настају 1806. године, изградњом утврдјења код Делиграда, девет километара северозпадно од Алексинца. Позната битка, у којој су Срби однели победу над Турцима одиграла се септембра 1806. године. Алексинчане је у боју предводио војвода Стојан Цветковић. 

Од изузетног значаја за развој Алексинца је што је од 1833. до 1878. године био гранично место према Турској царевини, па је преко њега кретала сва робна размена између Средње Европе и Турске, због чега је ту постојала царинарница, карантин и окружни суд који је издавао визе за улазак у Србију преко Алексинца.

Развој Алексинца као граничног места према Турској царевини посебно је помогао кнез Милош. Он је Стевчи Михајловићу, кога је послао за ђумургџију (цариника) у Алексинац, казао: „Ја сам науман, тако ако Бог да, да у Алексинцу подигнем велику варош, као кључ сада од Србије, те тако и два главна ђумрука: од турске стране Алексинац, а од ћесарске Београд“.

И доиста, Алексинац, је, после ослобођења од Турака (децембра 1832. године) стално напредовао. У њему је по наређењу кнеза Милоша, организовано, једно за другим, седиште среза, царинарнице, карантина, округа и окружног суда. По уговору између кнеза Милоша и Енглеске, у њему је смештено од 1837. године седиште енглеског курира који је у Алексинцу примао и експедовао енглеску пошту из Турске и за Турску. Након Београда и Крагујевца, трећа пошта у Србији отворена је у Алексинцу, почела је са радом 1840. године. Први телеграм у унутрашњем саобраћају послат је из Алексинца 11.априла 1855. године у 8 сати и 10 минута (датуми у овом пасусу су по старом календару). На основу уговора Капитупација, закљученог између Аустрије и Турске, у Алексинцу је од 1841. до 19. септембра 1869. године било и седиште аустријске поште. Јохан Апел отворио је пивару у Алексинцу 1865. године. Видљив је стални напредак све до Српско-турских ратова 1876-78. године.

Алексинац и околина су одиграли важну улогу и у Првом српско-турском рату 1876. године. Ту је било седиште штаба кнеза Милана Обреновића, а чувена је и битка на Шуматовцу коју су Срби добили. У овом рату се уз Србе борио и велики број добровољаца из многих европских држава и Русије. Најславније је име пуковника Николаја Рајевског, који је погинуо код Адровца, а чије срце је сахрањено у порти манастира Свети Роман код Прасковца. Личност пуковника Рајевског послужила је Лаву Толстоју за обликовање лика грофа Вронског у роману Ана Карењина.

После Српско-турских ратова у којима је Србија ослободила од Турака четири округа – нишки, пиротски, лесковачки и врањански – Алексинац престаје да буде гранично место и његову граничну улогу преузима Врање на југу, Пирот на истоку и Прокупље на западу. Изградња железничке пруге на удаљености од око 4км од Алексинца знатно умањује његов значај као саобраћајне станице и тако престаје његов интезивни развој.

Вредно је поменути да су Јохан Апел и др.Ђорђе Димитирјевић затражили и добили 28.маја 1883. године повластицу звану „Краљевац“ да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно богатство. Након истраживања која су била повољна они су 21. октобра 1887. године извадили нову повластицу под именом „Нови Краљевац“ у величини од 260 хектара и на укупној површини од 1210 хектара почели експлоатацију. Први рудари били су Италијани, које је Апел довео, а од којих су сељаци учили рударски посао. Спиридон Гопчевић 1888. године помиње у околини Алексинца поред налазишта шкриљаца о којима је први писао Сима Лозанић 1878. године налази се и налазиште угља коje је квалитетом негде на средини између каменог и мрког угља, масан је и један од најбољих гасних угљева. Већа производња отпочела је тек 1895. године, а угаљ је имао доста добар пласман на тржишту. Апелови синови продали су 1902. године рудник белгијском инжињеру Емилу Фроману који ангажује немачког геолога Бајшлага да изврши истраживачке радове. Пошто су истраживања показала одличне резултате, окуплио се 66 белгијских акционара и 11. маја 1903. основало „Безимено друштво за експлоатацију Алексиначког рудника“ са седиштем у Бриселу. Рудник је национализоаван 5. децембра 1946. године. Нажалост, након велике катастрофе у којој је погинуло 90 рудара, а која се догодила 17. новембра 1989. године, Алексиначки рудници су затворени.

Велики допринос Алексинчани су дали и у Првом и Другом светском рату. Они су делили судбину Србије која је у Првом светском рату изгубила трећину становништва, односно половину одраслог становништва.

(Припремљено према: Миодраг Спирић, Историја Алексинца, Алексинац, 1995)